SVETAČNIK 11. MAJ

11. maj 2015. godine

SVETI APOSTOLI JASON I SOSIPATR

Sveti apostoli Jason i Sosipatr behu od Sedamdeset apostola, a Kerkira devica beše kći nekoga cara sa ostrva Krfa. Jasona i Sosipatra spominje apostol Pavle (Rim. 16, 21) i naziva ih rođacima svojim. Jason je bio rodom iz Tarsa kao i sam apostol Pavle, a Sosipater iz Ahaje. Prvi beše postavljen od apostola za episkopa Tarsijskog a drugi za episkopa Ikonijskog. Putujući i propovedajući Jevanđelje ova dva apostola stigoše na ostrvo Krf, gde uspeše da sagrade crkvu u ime sv. Stefana prvomučenika i da pridobiju neke neznabošce za crkvu. Car toga ostrva baci ih u tamnicu, gde behu zatvoreni 7 razbojnika: Satornije, Jakishol, Faustijan, Januarije, Marsalije, Efrasije i Mamije. Ovu sedmoricu apostoli prevedoše u veru Hristovu i od vukova napraviše jaganjce. Čuvši car za to naredi da se ta sedmorica umore smrću u vreloj smoli. I tako oni primiše venac mučenički. Kada po tom car istjazavaše apostole, kći njegova devica Kerkira, gledaše s prozora muke Božjih ljudi, pa saznavši zbog čega ih muče, i sama se oglasi hrišćankom i razdade sve svoje nakite siromasima. Razgnevi se car na kćer svoju, i zatvori je u naročitu tamnicu, pa pošto ne uspe da je time odvrati od Hrista, naredi te zapališe tamnicu. Tamnica izgori, no devica osta živa. Videći to čudo mnogi se narod krsti. Razjareni car tada naredi te mu kćer privežu za drvo i strelama je ubiju. Oni koji poverovaše u Hrista pobegoše od strašnoga cara na obližnje ostrvo i skriše se. Car pođe lađom da ih pohvata, no lađa potone u moru, i tako nečestivi pogibe kao negda faraon. Novi car primi veru Hristovu, krsti se i dobi ime Sevastijan. Jason i Sosipater slobodno propovedahu Jevanđelje i utvrđivahu Crkvu Božju na Krfu do duboke starosti, i tu skončaše zemni život svoj, i preseliše se u dvore Gospodnje.

POVEST O ČUDU U KARTAGENI

U  Kartageni, u Africi, beše jedan vojnik, po imenu Taksiot. On provođaše život u teškim gresima. No desi se u Kartageni pomor, i Taksiot se trže, pokaja se za grehe svoje, ostavi vojničku službu, i sa svojom ženom povuče se iz grada na svoje imanje, gde življaše bogougodno. Ali posle izvesnog vremena, po dejstvu đavola, on učini preljubu sa ženom svoga čivčije, koji je živeo na njegovom imanju. No ne prođe posle toga mnogo dana, a njega ujede zmija, i on umre. Na poprište daleko od imanja Taksiotovog nalažaše se jedan manastir. Žena Taksiotova pohita tamo i zamoli monahe da sahrane njenog muža kraj manastirske crkve. Pošto preneše tamo pokojnika, sahraniše ga u devet sati pre podne, No u tri sata po podne ču se iz groba zapomaganje: Smilujte se na mene! smilujte se! – Tada priđoše grobu, i brzo otkopaše grob, i nađoše pokojnika živog. Sve ih to zaprepasti, i pitahu ga šta se to s njim desilo, i kako ožive. A on im od silnog plača i ridanja ne mogaše pričati, samo ih moljaše da ga odvedu sluzi Božjem episkopu Tarasiju. I odvedoše ga episkopu. I episkop ga tri dana teraše da mu ispriča šta je video tamo. I on tek četvrtog dana jedva mogaše da govori: “ I nije moguće iskazati tamošnje nevolje koje videh, niti izraziti one muke i patnje: jecaju od srca, i nikoga da se sažali na njih; plaču, i nema ko da ih uteši; mole, i nema ko da ih čuje ni izbavi. I ja bih zatvoren s njima u tim tamnim mestima. I obrevši se u teskobi, ja plakah i ridah gorko“.

Dođoše dva anđela, a Taksiot ih preklinjaše da ga izbave, obećavajući da će se pokajati. „Onda me uzeše i odande izvedoše, i dovedoše na zemlju do groba mog kod tela mog, i rekoše mi: Ući odakle si otišao!“ „I ja videh moju dušu gde kao biser sija, a telo mrtvo kao smrdljivo blato i crno; i odvratno mi beše da uđem u njega. I rekoše mi Anđeli: Tebi je nemoguće pokajati se, osim u telu sa kojim si sagrešio“.

I tako provede Taksiot četrdeset dana po vaskrsenju svom. I očistivši se pokajanjem, on na tri dana ranije saznade čas svoje končine i otide k svemilosrdnom i čovekoljubivom Bogu, koji nizvodi u ad i izvodi, i koji svima daje spasenje.