РОДИТЕЉИ УБИЈЕНОГ АЛЕКСАНДРА: ДОК СЕ БУДЕМО ПОВЛАЧИЛИ, ОНИ ЋЕ ВЛАДАТИ

17. мај 2016. године

Пред сутрашњу утакмицу Борац – Звезда у нашу редакцију стигло је отворено писмо родитеља Александра Јаћимовића, навијача Црвене Звезде, који је у сукобу са навијачима Борца, убијен на градском тргу у Чачку. У писму се каже:
„Без лоше намере да некога овим путем осудимо и учинимо мање или више одговорним за нашу трагедију, зелимо да се огласимо као његови родитељи и дамо део одговора. Овим путем обраћамо се пре свега институцијама система државе у којој живимо, али и свим медијима , родитељима и деци која су ово већ доживела, или може да им се догоди. Све док у овој држави не буду сви обављали свој посао на најбољи могући начин(полиција, правосуђе, медији..) бићемо таоци извесног броја “ тако малих створења” која ни на један други начин не могу да се докажу осим са оружјем у рукама. Када тако кукавички могу да приђу с леђа и хладнокрвно убију, а не смеју да погледају у очи, говори о њиховој ништавности. Држава већ годинама не може и не сме да се супротстави “тим малим створењима” јер је та иста држава застрашена. Пласе се за сопствене животе , полиција да их приведе, судије да осуде, и сви други у систему страхују од освете. И док се тако будемо повлачили они ће владати, јер немамо срце какво је имао Александар. Он је имао и срце и душу. И све док се “та створења” буду заклањала иза оваквог кукавичког система, у коме остају некажњени за своја злодела пуштени да и даље угрожавају животе других, и све док будемо таквима опраштали чекајући да правда буде задовољена, нико неће имати мира јер, нажалост, Александар није последња жртва. У овој, тзв. правној и уређеној држави, у којој не постоји механизам помоћу кога може да се заустави насиље, али ни људи који су спремни не само причом, него и делом да ураде нешто за нашу децу, за своју децу, људи без срца који се крију у мишје рупе и скидају одговорност са себе, нама не може бити добро, нити ће боље бити. Ако је држава дозволила такав начин величања зла, онда је исто тако одговорна за све породице у којима се велича част, честитост, поштење и витештво. Ако нисте кадри да казните ”та мала створења” која једино на овај начин могу да изазову пажњу јавности и постану у својим болесним умовима популарни, наша деца ће одлазити или ће бити нарушен интегритет породице, у којима часни и поштени људи не вреде ништа.
Александар је дете које је одрасло и однеговано у топлини и љубави своје породице у којој се гајио спортски дух, са традицијом православља и вере у Господа. Волео је све људе. Имао је велико срце, довољно велико да пружи љубав свима али и да заштити и помогне сваком човеку, као што је и те ноћи чинио. Та љубав јача је од сваког ножа, од сваког оружја, јер са таквим срцем нема страха. Спасавао је друга. Убијен је мучки с леђа, ножем у срце, од “ створења” која не припадају ни једној навијачкој групи са замашним полицијским досијеима, али се пред тим затварају очи. У негативном контексту помињу се навијачи о некаква заказана туча, а сви знају да је реч о провокацији тројице наоружаних жељних крвавог пира. Зна се и да Градски трг осветљен и да под камерама никада није био поприште таквих сукоба, још мање да је био терен за обрачун навијача . Декларисати се у овој држави да си навијач, одмах повлачи и конотацију да си лош човек, а то није тако, још увек не умемо да разликујемо да се људи деле само на лоше и добре. Управо зато обраћамо се навијачким групама да своје навијачке страсти усмере љубави ка спорту и свом клубу а не ка агресији и злочину.
Нажалост, ма какав исход суђења био, правда овде никад неће, нити може бити задовољена. Нарушена је целина једне породице. Откинут је један део нас.
На овај начин желимо да се обратимо и захвалимо родбини, комшијама, пријатељима, наставном особљу, Јовановим и Алексиним другарицама и друговима, фудбалским клубовима, тренерима и свим људима који нас знају и онима који нас нису знали , а пружили су нам несебичну подршку и љубав и саосећају са нама у свим данима наше туге и бола. Александар је волео и воли све нас. Зато не можемо никога да издвојимо. Хвала и онима којима би Александар поклонио своје срце, Црвеној Звезди и његовим друговима Делијама, навијачима који су нам са свих страна света и Европе дали подршку и помогли да чувамо успомену на његов лик.

Да се не заборави да је Алексино срце и наше срце.  Он живи“, наводи се у писму родитеља Александра Јаћимовића.