Drvo se oslanja na drvo, a čovek na čoveka

Drvo se oslanja na drvo, a čovek na čoveka. Milost i dobrota se pokazuju tajno, ali vreme koje je naš životni trenutak, uči nas da se, na nesreću, često ne obaziremo na one druge oko nas. Neretko ne brinemo ni o sebi, a još ređe vodimo računa na okolinu.

Velegradovi poput Beograda i Novog Sada donose nam potpuno drugačiju viziju pogleda na svet i na život. Svako gleda ispred sebe, kao da smo stavili oglavinu i ne zanima nas ništa drugo, sem nas samih i put ispred nas, koji mora biti prav, jer ako nije, onda mora da nešto nije u redu.

Usred sve većeg otuđenja svedočimo sve većem broju pokušaja samoubistava. Taj čin nikoga ne ostavlja ravnodušnim. No, najčešće se o samoubistvu priča tek nakon istog. A na prevenciji se ili ne radi, ili se radi jako loše. A o herojima koji pomognu da se samoubistvo spreči retko ko i da priča.

Tako je i bilo pre nekoliko noći na Novosadskom mostu Duga. Naš sugrađanin M.C. (koji živi u Novom Sadu sa porodicom), vraćao se sa posla preko mosta i u trenutku je ugledao prizor koji ga je naterao da zaustavi vozilo na mostu i da izađe iz kola. Čineći niz stvari koje su mogle njega samog da ugroze, odvažio se da uradi ono što možda neko drugi nije ni pomislio. Naime, ugledao je ženu koja je prekoračila ogradu i spremala se da skoči u hladnu reku sa velike visine. Ne razmišljajući, uradio je ono što bi trebalo svakome od nas da bude moralni poziv, prišao je nekome ko se spremao da proba da pobegne od života skokom u smrt. Do dolaska policije M.C. je uspeo da smiri ženu koja se vratila na bezbednu stranu mosta.

Videvši M.C. zamolila ga je da zatvori oči da se ne ubila pred mladim i lepim „detetom“. Odbivši da zatvori oči upustio se u razgovor i saznao da je i gospođa isto iz Čačka, ali da je u nesporazumu sa kćerkom odlučila da se ubije. Usled razgovora, potpomognuta M.C. i još par prolaznika, vratila se preko ograde. Malo potom stigla je Hitna pomoć i policija i nesrećnu ženu odvezla u bolnicu.

Ovo je primer sreće, primer gde su se dva zemljaka srela u nesreći, gde je pomoć došla neočekivano. Ali, da ništa nije slučajno možemo i sami zaključiti. Stoga, zašto ne bismo skinuli oglavine i amove i počeli malo više da brinemo jedni o drugima, bez da se alijeniramo. Jer, ništa nema važnije od života naših bližnjih, naših komšija, poznanika, nepoznanika i svih ljudi ovoga sveta.

Đorđe Čolović