БОГОЉУБ КАРИЋ ПИШЕ СВОМ БРАТУ:ДРАГОМИРЕ МОЈ – 50 ГОДИНА У СЛУЖБИ НАРОДА, ЧОЈСТВА И ПОРОДИЦЕ

Драги мој брате Драгомире,

Данас није само датум – данас је историја. Половина века од кад си као младић из Пећи, из наше родне Метохије, ступио у славну касарну „Степа Степановић“ у Београду, у саставу Југословенске народне армије. Носио си униформу са поносом, али си заправо већ тада носио нешто важније – у срцу си носио Косово, у мислима Патријаршију, у души Србију, а у погледу – браћу, породицу и мисију.

У тој униформи, у држави која је још имала снаге и поштовања, био си симбол реда, рада и братства. Али то је био само увод. Твој прави марш кроз живот почео је тада – тихо, скромно, али одлучно, као што и приличи витезу нашег рода. Под истом визијом и звездом водиљом, са својом најдражом сестром Оливером, и са својом браћом, Сретеном, нашим драгим братом Зораном, твојим Богољубом, и нашим верним љубама, нашим супругама и највернијој подршци и пратиоцима – твојом Хафом, Зорановом Марјаном, дивном Славицом, супругом нашег брата Зорана, и мојом љубави Миланком – основао си компанију Браћа Карић.

—

Твоје витештво се није манифестовало мачем, већ племенитим делом. У време кад су зидови Гвоздене завесе делили свет на полутке, ми смо, браћо моја, заједно почели да градимо мостове. А ти, Драгомире, био си онај темељ у камену. Док сам ја крчио путеве кроз лед политике и економије, ти си чувао позадину, душу породице, и зидине нашег завета.

Као чувар Пећке патријаршије у срцу, био си и остao заштитник свега што нам је свето. Као што монаси чувају рукописе предака, тако си ти чувао вредности наше породице: част, истину, стрпљење, мудрост.

—

Када смо на позив Михаила Горбачова 1987. године ушли у сам врх Совјетског Савеза, први као приватници са ових простора, ти си, као и увек, носио одело тишине и мисије. Ниси тражио светла позорнице, али си био онај без кога светла не би било. Са тобом је у Кремљ ушла и српска реч, визија слободе и снаге стварања. Донели смо оно што смо створили у нашој земљи – банке, осигурања, универзитете, телевизију, технолошке иновације, и дали нови живот једном замореном свету.

Твој траг је урезан у више од 20 милиона квадрата – хотели, аеродроми, болнице, универзитети, културни центри од Москве до Владивостока. Али твој највећи домет није у бетону – већ у духовности, утицају, у тихој снази коју си пренео на хиљаде људи.

—

Ти си данас почасни доктор, професор и говорник на многим универзитетима, уважени посланик и лидер покрета „Снага Србије – БК“. Али за мене, за нас, за све нас – ти си и даље наш најстарији брат, чувар светих обичаја и темељ нашег заједништва.

Твоје јунаштво није у победи, већ у праштању. Твоја снага није у власти, већ у чојству. Твоја победа није у гласности, већ у мудром ћутању. У времену када је свет заборавио шта значи бити витез, ти си остао последњи барјактар те племените врлине.

—

Као што су некад Немањићи зидали манастире у част вечности, тако смо ми зидајући компанију „Браћа Карић“ подизали зидове слободе усред једнопартијског мрака. Као што је наш народ вековима чувао манастире од најезде, ти си чувао нашу породицу – од заборава, од сујете, од раскола.

И зато ти данас, на овом јубилеју, када си пре 50 година отишао да вратиш дуг Отаџбини и да одслужиш часни војни рок, говорим: Хвала ти, брате. За пола века службе народу, Србији, роду и породици. За свако ћутање које је било гласније од сваке изговорене речи. За сваку одлуку у тишини која је променила животе многих.

Твоја прва униформа – она војничка – била је само увод у данашњу: униформу части, разума и одговорности. Носиш је и данас, не пред генералима, већ пред историјом.

На многaja љета, брате Драгомире.

Нека ти Господ подари снаге,

а српски род нека никада не заборави ко су били његови витезови.

Твој брат Богољуб са многобројном породицом Карић

 Текст и фото Урош Марковић, приватна архива породице Карић