ТРИДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ:КАДА ИНТЕРВЈУ ЗВУЧИ КАО ДА ЈЕ ДАТ ЈУЧЕ

Аутор фотографије Г.Н

Када је НИН 1997. године објавио велики интервју са Богољубом Карићем под насловом „Нема нерешивих ребуса“, Србија је била земља санкција, политичких сукоба и дубоке економске кризе.
Готово три деценије касније, НИН је поново разговарао са Богољубом Карићем. Поводом новог интервјуа многи читаоци приметили су нешто необично: велики део онога што је говорио 1997. године могао би да буде објављен и данас, без готово иједне измене.
Не зато што се Србија није променила.
Напротив.
Данашња Србија није земља међународне изолације каква је била деведесетих година. Изграђени су путеви, пруге, болнице, школе и нови индустријски капацитети. Земља је економски снажнија, отворенија и стабилнија него што је била у време када је настао интервју „Нема нерешивих ребуса“.
Али питања која одређују будућност Србије остала су готово иста.
Како задржати младе људе у земљи?
Како повећати животни стандард?
Како ојачати домаћу производњу?
Како изградити ефикасније институције?
Како превазићи поделе које деценијама оптерећују српско друштво?
Постоји још један важан детаљ који млађе генерације често не знају.
Када је интервју „Нема нерешивих ребуса“ објављен 1997. године, Богољуб Карић није наступао као човек власти. Напротив, у том периоду је јавно улазио у политички сукоб са тадашњим системом и најављивао кандидатуру за председника Србије. У времену снажне политичке доминације једног човека и једне политике, такав потез представљао је реткост и носио значајан лични и пословни ризик.
Управо зато данас тај интервју има и додатну историјску вредност, јер показује да су ставови које је заступао изношени независно од било које власти и било ког политичког центра моћи.
Још 1997. године Карић је упозоравао да Србија не може напредовати без рада, производње, знања и инвестиција. Говорио је да политичке поделе саме по себи не отварају нова радна места и не доносе бољи живот грађанима.
Залагао се за економију као национални приоритет.
За развој предузетништва и домаће производње.
За задржавање младих људи у Србији.
За друштвено помирење као предуслов напретка.
Тридесет година касније, те теме су и даље у средишту јавних расправа.
У томе лежи највећа занимљивост поређења ова два интервјуа.
Нису се најважнијим показала предвиђања о томе ко ће победити на изборима, које ће странке доћи на власт или какви ће бити политички односи.
Важним су се показале теме које трају дуже од сваког мандата и сваке политичке генерације.
Економски развој.
Образовање.
Запошљавање.
Демографија.
Национално јединство.
Посебну тежину овом поређењу даје чињеница да је Карић своје ставове износио пре свега као привредник који је деценијама стварао компаније, отварао нова радна места и пословао на различитим светским тржиштима.
Управо то искуство омогућило му је да економске процесе посматра дугорочно и да многе изазове препознаје пре него што постану видљиви већини.
Зато данас није најзанимљивије то што су неке његове оцене из 1997. године звучале далековидо.
Много је занимљивије што су принципи на којима је тада инсистирао — рад, производња, знање, предузетништво, инвестиције и друштвено помирење — остали актуелни и после три деценије.
У времену када се политичке поруке мењају из изборног циклуса у изборни циклус, ретки су људи чије идеје остају препознатљиве и после тридесет година.
Управо зато поређење ова два интервјуа није прича само о једном човеку.
То је и прича о Србији.
О земљи која се значајно променила, али која и даље тражи одговоре на нека од својих најважнијих питања.
Можда управо зато интервју „Нема нерешивих ребуса“ данас делује тако актуелно.
Не зато што говори о прошлости.
Већ зато што говори о будућности.
Богољуб