БОГОЉУБ КАРИ-ЕКОНОМСКА РЕВОЛУЦИЈА ЗА УЖИЦЕГРАД МОРА ПОНОВО ДА ПРОИЗВОДИ

Аутор фотографије Г.Н.

Током посете прелепом Ужицу обишао сам породице, пољопривреднике, сточаре и вредне домаћине који подижу своју децу од рада на земљи.
Где год дођем у Србији, чујем готово исту муку. Људи знају да производе, али не знају да ли ће имати коме да продају.
Један домаћин ми је рекао реченицу коју никада нећу заборавити: „Данас је скупља чаша воде од чаше нашег млека.“ Те речи најбоље описују стање у којем се налази велики део српске пољопривреде.
Не сме да се дешава да домаћи фармер просипа млеко, док се истовремено увозе млеко, млечни производи или сировине које га замењују.
Не желим никога унапред да оптужујем, али држава мора јавно да покаже истину. Колико млека увозимо? Ко увози? По којој цени? Колико зарађују посредници, а колико добија произвођач?
Србији је потребан потпуно транспарентан систем. Потребни су дугорочни уговори, сигурни услови откупа и нове млекаре, сушаре, хладњаче и фабрике за прераду хране. Јер Србија не сме да извози само сировину – Србија мора да извози готов производ, свој бренд и знање свога народа.
Али Ужице није само пољопривреда. Ужице је некада било једно од највећих индустријских срца Србије. Овде су генерације инжењера, радника и мајстора стварале вредност. „Први партизан“ био је симбол знања, производње и извоза. У Севојну је металска индустрија радила даноноћно, прерађивачка индустрија запошљавала је хиљаде људи, а Ужице је било привредни центар целе западне Србије.
Многе приватизације после 2000. године нису донеле развој који су грађани очекивали. Велики број фабрика је затворен, део индустрије је угашен, многи радници су остали без посла, а читави градови изгубили су своју економску снагу.
Данас није време да тражимо кривце. Време је да извучемо поуке и да поново изградимо индустрију Србије.
Наш програм је јасан. Ужицу не требају обећања – Ужицу требају фабрике. Требају нови индустријалци. Требају домаћи и страни инвеститори који ће, заједно са нашим предузетницима, у јоинт вентуре партнерствима градити нове производне погоне широм Србије.
Зато предлажемо да Србија има једну од најконкурентнијих пореских политика у Европи. Порез на добит компанија не сме бити већи од 8 процената. Боље је имати хиљаде успешних фабрика које плаћају осам одсто пореза него мали број компанија које плаћају веће порезе. Када дођу хиљаде нових индустријалаца и инвеститора, расту производња, извоз, плате и приходи државе. Тако се гради јака Србија.
Када дођу фабрике, доћи ће и веће плате. Када дођу веће плате, остаће млади. Када остану млади, рађаће се деца. Тако се обнавља Србија.
Посебно ме је дирнула једна млада мајка. У наручју је држала своје дете и није желела да се фотографише. Рекла ми је да очекује још једно дете, али да не жели да има било какве непријатности. Те речи су ме дубоко погодиле.
У земљи која се бори против беле куге, ниједна мајка не сме да се плаши. Ниједна породица не сме да размишља да ли ће имати услове да подиже своју децу. Зато Србија мора да донесе нову породичну политику. Породице које раде, стварају и подижу децу морају добити највећу могућу подршку државе.
Један од наших предлога јесте да се породицама обезбеде највеће пореске олакшице које држава може да пружи, укључујући и ослобађање од ПДВ-а у случајевима и под условима који буду уређени законом. То није трошак – то је најважнија инвестиција коју Србија може да направи. Сваки динар уложен у породицу вратиће се Србији кроз нови живот, ново знање, нови рад и нову будућност.
Српски сељак не тражи милостињу. Он тражи поштену цену за свој рад. И српски радник не тражи милостињу. Он тражи фабрику у којој ће поштено зарадити плату од које може да издржава своју породицу.
Ужице не сме да бира између фабрике и села. Потребни су му и фабрика и село, и индустрија и пољопривреда. Јер само када производња и пољопривреда раде заједно, Србија може да победи.
Верујем у Ужице. Верујем у његове домаћине, његове раднике и његове инжењере. Верујем у младе људе који желе да остану у свом крају ако им дамо прилику.
Зато сам уверен да економска револуција Србије мора почети у сваком граду, сваком селу и свакој породици.

Србија мора да гради, ради и рађа.
Породица је снага Србије.

Богољуб Карић
О АУТОРУ

Породичан човек. Пионир и реформатор капитализма у Југославији и Русији у време председника Михаила Горбачова. Визионар. Миротворац. Градитељ. Фармер, који се бави сточарством, воћарством и пољопривредом. Оријентисан на органски узгој и здраву храну. Филантроп. Архитекта новог економског светског поретка. Председник Међународног комитета „Никола Тесла“. Експерт УН Програма за одрживи развој. Члан УН Глобал Маркетплаце-а. Члан Њујоршке академије наука. Добитник више почасних доктората и предавач на више међународних универзитета у Атини. Добитник Златне медаље за човечанство (Голд Медал фор Хуманитy) Светског филозофског форума, за изузетан допринос концепту „Дијагноза човечанства“. Номинант за Нобелову награду 2024. Председник Удружења индустријалаца и предузетника Републике Србије.