БОГОЉУБ КАРИЋ: СРПСКА ТРУБА ЈЕ ЗОВ ЗА ПОБЕДУ И СПАС СРБИЈЕ

Аутор фотографије Г.Н:

Труба која памти Србију
Богољуб Карић у Гучи са трубачима — српска труба као симбол памћења, живота и победе.

Када данас станем пред споменик српском трубачу у Гучи, вратим се у 1998. годину. Као да је било јуче.
Тада смо ми, браћа Карић, подигли овај споменик српском трубачу — у част Солунаца, српских војника, наших предака и свих оних генерација које су свој живот уградиле у слободу Србије.
Двадесет осам година је прошло. Споменик стоји. Труба се и даље чује. А порука коју смо тада желели да оставимо није остарила ни један једини дан.
Јер Гуча за нашу породицу никада није била само један дан и један споменик.
Сретен Карић је био присутан на скоро сваком Сабору до своје преране смрти, пружао подршку свим такмичарима и заједно са победницима делио радост приликом уручивања статуете „Драгачевски победник“. Након тога, народни посланик Драгомир Карић је временом, у име Фондације, на себе преузео ту лепу дужност да сваке године доделом највишег признања усрећи најбољег трубача — победника Сабора.
Тако се оно што је почело као споменик наставило као жива веза са људима који ту трубу држе у рукама.
Јер српска труба никада није била само музички инструмент.
Она је део нашег памћења.
Труба је пратила српског војника. Позивала је на окупљање. Оглашавала је и тугу и победу. Са њом смо испраћали војнике и дочекивали их. Она је плакала када је Србија плакала и славила када је Србија славила.
Зато сам пред спомеником у Гучи рекао оно што осећам:
„1998. године — као да је било јуче — ми смо српском хероју, српском трубачу, подигли овај споменик, на понос Солунаца, српских војника и српског народа, који је од Немањића до данас прошао кроз хиљаде буна и успевао да опстане, да стоји, да победи и да руши велика светска царства.“
То је историја нашег народа.
Од Немањића, преко векова борбе за слободу, до Солунаца и генерација које су дошле после њих, Србија је много пута била пред питањем хоће ли опстати.
И опстала је.
Мењале су се границе. Долазиле су и пролазиле империје. Дизале су се и падале велике силе. Наш народ је страдао, расељавао се, враћао се, поново градио кућу, њиву, цркву, школу и породицу.
И остајао свој.
Управо зато овај споменик за мене није споменик рату.
Он је споменик опстанку.
Споменик човеку који је знао да брани своју земљу, али и да се после сваког страдања врати кући и настави живот.
У српској труби зато живе два гласа.
Један је глас наших предака.
Други је глас наше деце.
Један нас подсећа одакле смо дошли, а други пита шта ћемо оставити онима који долазе после нас.
Ми смо 1998. године овај споменик подигли у част оних који су дошли пре нас. Данас, скоро три деценије касније, пред њим морамо да мислимо и на оне који долазе после нас.
Какву Србију њима остављамо?
То је питање које је за мене веће од сваке политике.
Србију у којој ће наша деца остајати, радити, стварати породице и подизати своју децу.
Србију у којој ће село поново имати живот, домаћин своју сигурност, радник достојанство, пољопривредник разлог да остане на својој земљи, а млади човек разлог да своју будућност види овде.
Србију која поштује свет, али поштује и себе.
Јер патриотизам није само говорити колико волиш Србију.
Патриотизам је направити нешто што ће Србији остати.
Фабрику. Кућу. Школу. Болницу. Пут. Радно место. Споменик. Породицу.
Оставити иза себе више него што си затекао.
Зато сам поносан што су браћа Карић подигла овај споменик.
Нисмо га подигли себи.
Подигли смо га њима.
Солунцима.
Српским војницима.
Трубачима.
Нашим очевима и дедовима.
И сваком будућем детету које ће једног дана стати испред овог трубача и питати свог оца или деду: „Ко је овај човек?“
А ми морамо да имамо одговор.
То је човек који нас подсећа да Србија није почела са нама и да се са нама не завршава.
Ми смо само једна генерација у великом ланцу.
Од предака смо Србију добили на чување, а потомцима морамо да је предамо јачу, развијенију, праведнију и бољу него што смо је примили.
Зато сам у Гучи поновио:
„У част тих наших Солунаца, тих наших великана, браћа Карић су подигла овај споменик српском трубачу. Јер српска труба била је зов за победу и спас Србије и српског народа.“
И нека се та труба чује.
Не као позив у рат.
Него као позив на живот.
На рад.
На слогу.
На породицу.
На стварање.
На Србију која памти своје претке, али живи за своју децу.
Јер највећа победа Србије данас није да победи некога другога.
Највећа победа је да победи за своју будућност.
Да нам се рађају деца.
Да нам се млади враћају.
Да нам села живе.
Да нам фабрике раде.
Да породице остану заједно.
Да Србија буде земља из које се не одлази зато што се мора, већ земља у коју се људи враћају зато што у њој виде будућност.
То је Србија за коју вреди радити.
И зато, пред српским трубачем у Гучи, са поштовањем према свима који су нам оставили слободу, могу само да поновим речи којима сам завршио своје обраћање:
„Слава им, милост и вечнаја памјат — херојима српског народа!“

Богољуб Карић

О АУТОРУ
Породичан човек. Пионир и реформатор капитализма у Југославији и Русији у време председника Михаила Горбачова. Визионар. Миротворац. Градитељ. Фармер, који се бави сточарством, воћарством и пољопривредом. Оријентисан на органски узгој и здраву храну. Филантроп. Архитекта новог економског светског поретка. Председник Међународног комитета „Никола Тесла“. Експерт УН Програма за одрживи развој. Члан УН Глобал Маркетплаце-а. Члан Њујоршке академије наука. Добитник више почасних доктората и предавач на више међународних универзитета у Атини. Добитник Златне медаље за човечанство (Голд Медал фор Хуманитy) Светског филозофског форума, за изузетан допринос концепту „Дијагноза човечанства“. Номинант за Нобелову награду 2024. Председник Удружења индустријалаца и предузетника Републике Србије.