UGLEDAJMO SE NA ENGLEZE

Dok bogati brinu o svakom centu, a Englezi nisu dovoljno bogati da kupuju jevtine stvari, siromašne srpske biblioteke kupuju skupe knjige lošeg kvaliteta, jer o te dve stavke, kvalitetu i potrošaču, niko ne vodi računa. Reč je o skupim knjigama za naše prilike, a štampanim za jednokratnu upotrebu.

To je vrh ledenog brega tržišta koje nema kontrolu. Slede loši prevodi bez dobre  lekture i korekture, često i bilo kakve, reciklažni papir, meki povezi, nestandarne margine i font slova za koji je  potrebna lupa… Ovo su  samo neke karakteristike savremenog srpskog izdavaštva, gde izdavači male tiraže i lošu pripremu i štampu vešto kalkulišu u visoke cene knjige. Naći kvalitetno odštampanu knjigu  koja zadovoljava standarde koji su ne tako davno vladali na ovom prostoru, prava je retkost.

Kome  u tom slučaju  da se žale bibliotekari i hoće li ko sankcionisati izdavače knjiga za jednokratnu upotrebu koji prave deponije od biblioteka? Neće, kupac je bez zaštite. Da je reč o rasprodajama i robi sa greškom, biblioteke bi mogle  da prihvate deo odgovornosti, ali nije. Prevara je uhvatila dublje korene. Loš kvalitet štiva upakovan je u još lošije korice. Danak jevtinoj robi skupo plaćaju siromašne biblioteke, ali i kultura.

U knjigoveznici Gradske biblioteke  na lečenje čeka dve-tri hiljade knjiga raznih izdavača, nažalost najviše naslova je skorije godine proizvodnje. Gotovo svaka druga, treća knjiga je izdanje vodećeg beogradskog izdavača „Lagune“, slede „Alnari“, „Evro Đunti“, „Globosino“, „Plato“, „Kreativni centar“… Knjigama koje su se na listove raspale posle nekoliko čitanja treba potpuno prekoričavanje i izlečenje što je trošak koji plaća ustanova. Ovakva knjiga nije opravdala  svoju nabavnu cenu od 800 ili 1.000 dinara.  Priliv knjiga  u knjigoveznicu na remont nekada je veći od kupovne moći Biblioteke, pa  je razumljivo što se nađu na listi čekanja   po dva-tri naslova istog autora koje umesto da su kod čitalaca zbog lošeg kvaliteta  posle par meseci moraju na popravku . Uz knjige izdavači ne daju  nikakvu garanciju i ne jemče da li će „preživeti“ nekoliko čitanja. Neke, da zlo bude veće, raspadnu se još u fazi stručne obrade i pečatiranja. Sreća u nesreći čačanske biblioteke je što ima stalno zaposlenog knjigovesca pa se nekoliko stotina knjiga godišnje „vrati“ u fond, one biblioteke koje nemaju „doktora“ za lečenje knjiga, na policama imaju kupusare, izdavački otpad, pa je i ono malo novca za knjige  rasuto uludo. I najvećem laiku je jasno da knjižni blok od petsto stranica ne može da „drže“ korice od 200 gramskog kundzruka, nalik onima za školske sveske. Nametnuta je politika kratkog daha, jednokratne upotrebe kako literature i tzv. bestselera, mega hitova domaće i strane produkcije, tako i samoproklamovanih pisca, od čega ništa neće poneti epitet – klasika. Takvoj književnosti onda i ne treba kvalitetna oprema.

Praznik za oči je uzeti knjige izašle iz radionice „Službenog glasnika“, „Arhipelaga“, „Klia“, „Agore“, Srpske književne zadruge. Ove knjige u tvrdom povezu i šivene jevtinije su od tzv. hitova i  mogu da dočekaju starost. Da li će  o ovim kvalitetima tako važnim za biblioteke brinuti komisija za otkup knjiga Ministarstva kulture znaće se već u septembru. Proizvođače nekvalitetne, a skupe knjige, konačno treba staviti na crnu listu jer i tako se štiti kultura. Ponašajmo se i mi kao sav normalni svet i ugledajmo se na Engleze.