SVETAČNIK 2. JUL

2. jul 2015. godine

SVETI APOSTOL JUDA

Sveti apostol Juda je bio jedan od Dvanaestorice. Sin Josifov i Salomin, a brat Jakova, brata Gospodnjeg. Sa Salomom, ćerkom Angeja, sina Varahina Zaharijana, imađaše Josif drvodelja četiri sina: Jakova, Josiju, Simona i Judu. Ovaj Juda naziva se ponekad Juda Jakovljev, po znamenitijem od sebe bratu svome Jakovu. Svoju poslanicu sveti Juda počinje ovako: „Juda sluga Isusa Hrista, brat Jakovljev“ (Jd 1, 1). I ako se i on mogaše nazvati bratom Gospodnjim koliko i Jakov, on to ne činjaše iz smirenja i stida, jer u početku on ne verovaše Hristu Gospodu; i kada starac Josif pred smrt htede i Isusu dati deo imanja kao i ostaloj deci svojoj, svi se tome usprotiviše pa i Juda, samo Jakov dragovoljno odeli deo od svoga dela i nameni ga Isusu. Još se Juda naziva Levijem i Tadejem. Ima još jedan Tadej, od Sedamdesetorice apostola, no ovaj Tadej, ili Juda, bio je jedan od velikih apostola. Propovedao je Jevanđelje po Judeji, Samariji, Galileji, Idumeji, Siriji, Arabiji, Mesopotamiji i Jermeniji. U Edesi, gradu Avgarovom, dopunio je propoved onoga drugoga Tadeja. Kada propovedaše u predelima oko Ararata, bi uhvaćen od neznabožaca, raspet na krst i strelama ubijen, da večno caruje u carstvu Hristovom.

PREPODOBNI PAJSIJE VELIKI

Prepodobni Pajsije Veliki je bio Misirac po rođenju i jeziku. Po jednom viđenju u snu majka ga zavetova Bogu na službu. Kao mladić dođe prepodobni Pambu, i ovaj ga primi za učenika i za saučenika prepodobnog Jovanu Kolovu, koji i opisa žitije Pajsijevo. Na radost svom duhovnom ocu Pajsije prilagaše trud k trudu, i podvig k podvigu. Više puta javljao mu se prorok Jeremija, koga je on naročito voleo i češće čitao; javljali su mu se češće i angeli Božji, pa i sam Gospod Hristos. „Mir tebi, vozljubljeni ugodniče moj!“ rekao mu je Gospod Hristos. Po velikoj blagodati od Boga Pajsije je imao naročiti dar uzdržavanja od jela. Često nije okušao hleb po petnaest dana, još češće po nedelju dana, a jednom je, po svedodžbi Jovana Kolova, sedamdeset dana proživeo ne okusivši ništa. Imao je veliku borbu sa duhovima zlobe, koji su mu se javljali ponekad onakvi kakvi i jesu a ponekad u vidu angela svetlih. No blagodatni sluga Božji nije se dao nikad obmanuti i prelestiti. Bio je prozorljivac i čudotvorac znamenit po svemu Misiru. Preselio se u večnost 400. godine. Prepodobni Isidor Pelusiot preneo njegove mošti u svoju obitelj, i česno ih sahranio

SVETI JOVAN ŠANGAJSKI

Jovan Maksimović rodio se 1896. godine u Rusiji, u Harkovskoj guberniji u mestašcu Adamovski. Poticao je iz plemićke porodice, a njegov otac Boris Maksimović bio je srpskog porekla. Porodica Maksimović izbegla je u 18. veku u Rusiju pred najezdom turskih osvajača. Srpski jezik u kući nisu zapostavili. Jovan je na krštenju dobio ime Mihailo, dok mu je Jovan kasnije monaško ime. ao osamnaestogodišnjak Mihailo je završio Poltavski kadetski korpus i upisao se na Pravni fakultet na harkovskom Carskom univerzitetu gde je diplomirao četiri godine kasnije. Kad je u Rusiji izbila revolucija, oficir Maksimović je krenuo u rat na strani cara boreći se protiv boljševika. Ranjen je u desnu nogu i zbog toga je do kraja života ostao hrom.

U vreme građanskog rata u Rusiji sa porodicom je došao u Srbiju. Živeći kao izbeglica u oskudici bivši plemić zarađivao je za život svoje porodice prodajući dnevne novine, između ostalih i „Politiku“. Ovog neobičnog i siromašnog prodavca novina svi su dobro znali u Beogradu po tome što je i zimi i leti išao bos. Svakoga jutra krenuo bi prvo u Patrijaršiju da tamo službenicima proda novine. Niko od njih nije znao da je već završio dva fakulteta. U Beogradu je potom upisao i 1925. godine završio Teološki fakultet. U ruskoj crkvi u Beogradu ga je vladika Antonije, poglavar Ruske zagranične crkve, proizveo u čin čteca. Zamonašio se u Miljkovom manastiru kod Svilajnca 1925. godine uzevši ime Jovan, prema svom pretku Jovanu Tobolskom. Od dana svog monaškog postriga pa do smrti, nikada nije spavao u postelji.

Godine 1934. postao je episkop Ruske zagranične crkve i poslat je u Šangaj. U Šangaju je osnovao Sirotište svetog Tihona Zadonskog koje je udomilo čak tri i po hiljade dece.

Sveti sinod Ruske zagranične crkve postavio je vladiku Jovana 1951. godine za arhiepiskopa zapadnoevropskog. Došao je u Pariz. Dok je službovao u Parizu, nazivali su ga Jovanom Bosim jer je često išao bos. Nije se obuvao jer su mu noge stalno bile otečene budući da ga gotovo niko nikada nije video da leži i odmara se. Poslednje četiri decenije svoga života nije imao uobičajeni san, odlučio se na podvig noćnog bdenja ne spuštajući se nikada na krevet. Služio je svetu liturgiju na francuskom i holandskom, baš kao svojevremeno na grčkom, crkvenoslovenskom, kineskom, ili kasnije engleskom. Sveti sinod premestio je potom Jovana Maksimovića u San Francisko da bi pomagao završetak gradnje tamošnje velike Saborne crkve posvećene Presveta Bogorodici. U San Francisko stigao je u jesen 1962. godine.

U Nikolajevskoj crkvi u Sijetlu 2. jula 1966. godine (19. juna po starom kalendaru) služio je Liturgiju. Po svom običaju, posle službe ostao je u oltaru još tri sata. Onda je otišao u parohijski dom i tu se upokojio. Na dan smrti pratio je čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice („Kurskaja – Korenaja“). Pred njom se i upokojio.

Za svetitelja je proglašen (kanonizovan) 2. jula 1994. od strane Ruske zagranične pravoslavne crkve u San Francisku, Kalifornija.