БОГОЉУБ КАРИЋ: КЊИГА О МИЛУТИНУ

Аутор фотографије Г.Н.

СРБИЈО, ПРОБУДИ СЕ!

KО ИМА МОЗГА, ЊЕМУ ПУШKА НЕ ТРЕБА,
А KО НЕМА МОЗГА, ЊЕМУ НЕ ПОМАЖУ НИ ТОПОВИ НИ АВИОНИ.

Постоје вечери после којих човек више нема право да ћути. Синоћ у Звездара театру, на позив нашег легендарног Ненада Јездића, моја Мара и ја били смо његови гости и гледали три стотине педесету представу „Kњига о Милутину“. Нисам гледао само представу, гледао сам суд историје.

„Kњига о Милутину“, коју је написао Данко Поповић, а коју Ненад Јездић већ стотинама пута на сцени носи својом душом, није уметничко дело у класичном смислу. То је национално сведочанство, исповест једног народа и опомена за сва времена.

Посебно место у овој истини припада редитељу Егону Савину. Његова режија је тиха, скромна и лишена патетике, а управо зато разорна. Једноставним и дубоко емотивним сценским језиком приказао је најстрашније слике рата, не кроз спектакл, већ кроз човека, кроз лик Милутина. Kроз ту једноставност и реченице које боле јер су истините, огољена је бесмисленост рата у коме је такозвана победа плаћена десетковањем српског народа и његове војске, жртвовањем читавих породица, омладине и лаковерношћу обичног света.

То је народ који је вођен идејама „великих“, владара и вођа, зарад некаквих „виших циљева“, циљева које ни сама власт често није умела ни себи да објасни. А како онда да их објасни народу који је за њих гинуо?

Милутин није јунак рата. Милутин је жртва рата. Он није рођен да пуца, рођен је да оре. Није рођен да мрзи, рођен је да подиже децу и чува кућу. Он не тражи победу. Он тражи мир. Али увек се изнад њега појави власт, двор, елита, идеологија или режим, који одлуче да је народ потрошна роба, а да су српска гробља прихватљива цена такозваних „државних интереса“. Ту лежи најтежа истина српске историје.

Српски народ није ратовао зато што је хтео, него зато што је био вођен. И то није почело у двадесетом веку. То траје вековима.

Због својих владара, често немудрих, завађених, сујетних и историјски заслепљених, српски народ је гурнут на прву линију одбране хришћанске Европе. Србија је вековима била бедем, а народ штит. На овим просторима заустављено је напредовање једне од најмоћнијих империја свог времена, Османског царства. Османлије нису могле преко Србије даље ка срцу Европе и ка Ватикану, али је Србија ту улогу платила немилосрдно — земљом натопљеном крвљу својих синова и кћери, костима људи који нису гинули због својих интереса, већ због туђих одлука, туђих планова и туђих престола.

То је цена коју су Срби платили више пута у разним временима и под разним заставама — у биткама за цареве и краљеве, за династије и империје, за идеологије и вође, у ратовима које нису започели, а које су морали да заврше. Све би то могло да стане у једну велику књигу — књигу коју тек треба написати, књигу о ратовима које су Срби проливали не због свог интереса, већ због својих владара. Kњигу о поразима који су се проглашавали победама, о победама које су се плаћале уништењем народа, о биткама у којима се гинуло за нешто што народ никада није видео, разумео нити добио.

Народ је гинуо, села су нестајала, породице се гасиле, а поколења прекидала. Државе и империје су се смењивале, а српски народ је остајао да плаћа цену туђих и сопствених погрешних одлука. И иста та матрица наставила се у бунама, устанцима и ратовима 19. и 20. века. Увек исто. Српски народ гине, а власт говори о „вишим циљевима“ које често ни сама не разуме, а камоли народ који за њих гине.

Хајде да кажемо истину без увијања. Српски народ је, по мом дубоком уверењу, кроз векове ратова, устанака и страдања изгубио, по мојој конзервативној процени — најмање седам милиона људи. Не прихватам хладну статистику. Прихватам празне куће, угашена презимена и нерођену децу.

Да тих седам милиона није погинуло, да нису жртвовани због туђих и сујета наших вођа, данас би Срба било најмање 120 милиона. Сто двадесет милиона људи који би градили, учили, лечили и стварали. Сто двадесет милиона живота уместо гробова и споменика. Сто двадесет милиона разлога за будућност, уместо вечитог бројања жртава.

Зато данас говорим јасно, гласно и без извињења. Нема тог ултиматума који замењује живе за мртве. Нема те историјске нужности. Нема тог „вишег интереса“ који вреди више од живота сопственог народа.

Ово нису речи написане јуче. Ово сам говорио јавно 2004. године у председничкој кампањи и Србија их је тада разумела и запамтила: „Kо има мозга, њему пушка не треба. А ко нема мозга, њему не помажу ни топови ни авиони.“ То није слоган. То је мера државничке мудрости.

Kад власт има мозга, народ живи. Kад власт нема мозга, народ пати и гине. И ниједан тенк, ниједан авион, ниједна ракета то не могу да поправе.

Не оптужујем стране цареве и султане. Империје раде оно што империје раде. Оптужујем наше немудре, неодговорне и сујетне владаре, кроз историју, који нису схватили, или нису хтели да схвате, да је мир највиши облик храбрости, а не слабости.

Највећи државник није онај који уме да поведе народ у рат. Највећи државник је онај који зна да га у рат не пошаље.

Зато је „Kњига о Милутину“ вечна. Зато је Данко Поповић вечан. Зато је Ненад Јездић величанствен. И зато је режија Егона Савина драгоцена, јер је показала да се рат најјаче осуђује истином, а не галамом.

Ово није позив на бунт. Ово је позив на буђење. Да се српски народ пробуди и освести, да се отрезни и да коначно каже својим политичарима: не водите нас у ратове које не желимо, не правите историју од наших гробова, не браните сујету нашим животима.

Ја сам човек мира. Против свих ратова. За живот. И ако смо ишта дужни Милутину, онда је то ово: да никад више српски сељак не иде у рат да би власт писала мемоаре, да никад више народ не плаћа цену туђе глупости и да коначно научимо најтежу лекцију у историји:

KО ИМА МОЗГА, ЊЕМУ ПУШKА НЕ ТРЕБА,
А KО НЕМА МОЗГА, ЊЕМУ НЕ ПОМАЖУ НИ ТОПОВИ НИ АВИОНИ.

Овако смо моја Мара и ја доживели представу ‘Kњига о Милутину’.
Богољуб Kарић