БОГОЉУБ КАРИЋ: НЕ СМЕЈТЕ СЕ ВЕРИ СВОГ НАРОДА

Породица Карић- Храм Свеетог Саве

Аутор фотографије Г.Н.

Драги пријатељи,
Долазак Појаса Пресвете Богородице у Београд представља догађај од изузетног духовног и историјског значаја. После много векова, српски народ има прилику да се поклони једној од највећих светиња православља, која симболично повезује апостолска времена, Византију, Свету Гору и духовно наслеђе Србије стварано још од доба Немањића.
Ових дана Србија сведочи једном светом и величанственом призору.
Стотине хиљада људи, читаве породице, мајке са децом, млади и стари, стоје сатима у редовима како би се поклонили Појасу Пресвете Богородице.
За неке је то молитва.
За неке је нада.
За неке је исцељење и захвалност.
А за неке је можда последњи ослонац у времену пуном неизвесности.
Видим да се ових дана воде расправе. Неки људи постављају питања, неки критикују, а неки се чак и подсмевају и омаловажавају оне који стоје у редовима испред храмова.
Желим да кажем нешто као човек традиционалиста из породице Карић, који поштује и своју веру и право сваког човека да мисли другачије.
Веровати није обавеза — вера је љубав.
Али нико нема право да понижава и исмејава оне који верују.
И сам сам са својим унуцима био у том реду. Чланови наше породице, а посебно унуци, чекали су од синоћ до данас више од четрнаест сати да бисмо се поклонили овој великој светињи.
За све то време није било ни нервозе, ни свађе, ни незадовољства. Напротив — на лицима људи видео сам благост, наду, снагу духа и сјај.
Посебно сам био срећан када сам видео породице са децом: не само родитеље који децу држе у наручју, него и мајке које су са децом у колицима стрпљиво чекале у реду. Видео сам људе како помажу једни другима и деле лепу реч.
БК
Видео сам снагу Србије — снагу њеног духа и њено помирење. Такву Србију бих волео да гледам сваког дана: Србију благости, мира и људскости. То је наш народ.
Вековима је наш народ опстајао захваљујући управо тој духовној снази. Када није имао државу, имао је цркву. Када није имао војску, имао је веру. Када није имао богатство, имао је снагу и наду.
У манастирима су сачувани наш језик, наше писмо, наше име и наше памћење.
Прва слова научио сам у нашој Пећкој Патријаршији.
Зато онима који нас критикују и који нас не разумеју желим да кажем: наше школе, наши универзитети и наше образовање зачети су у свакој цркви и сваком манастиру.
Зато и јесу снага Србије наш свештеник, учитељ и лекар — светлост наша. Народ који не уме да цени свог свештеника, учитеља и лекара нема будућност; а народ који их поштује — народ је који вечно живи.
И зато није случајно што је историја потврдила да једина два народа која имају културни континуитет од средњег века јесу српски и енглески народ.
Јер народ који уме да љуби, који живи од свог рада и стоји у истини, не ишчезава — остаје пред тобом и пред временом.
Зато за милионе људи светиње нису предмет сујеверја, већ део породичног и националног идентитета.
Неко ће у Појасу Пресвете Богородице видети древну реликвију.
Неко ће видети симбол мајчинске љубави.
Неко ће видети везу са својим прецима.
А неко ће у тишини молитве пронаћи мир који нигде другде није успео да нађе.
И све то треба поштовати.
Посебно ме радује што ових дана испред храмова видимо много младих људи.
То није повратак у прошлост.
То је трагање за смислом.
У времену када технологија напредује брже него икада, када вештачка интелигенција мења свет, човек и даље поставља иста питања:
Ко сам?
Одакле долазим?
Шта остављам својој деци?
Шта је добро, а шта зло?
На та питања не одговарају машине.
На њих човек одговара својом душом.
БК
Зато бих замолио све људе добре воље да покажу разумевање и поштовање према онима који своју снагу проналазе у вери, баш као што верници треба да поштују право других да мисле другачије.
Србија је довољно велика за све нас.
И за молитву и за науку.
И за традицију и за модерност.
И за веру и за слободу избора.
А човек који поштује туђу веру, чак и када је не дели, показује величину свога духа.
Посебно радује што међу онима који долазе да се поклоне овој великој светињи има људи различитих националности и вероисповести. То нас подсећа да поштовање вере и светих места може бити мост међу људима, а не разлог за поделе.
Данас, нажалост, имамо подељену омладину и подељену Србију. А овај Појас показао је да Мајка Божја љуби све, позива све и пред собом окупља све — без обзира на то коме припадамо, један смо народ под њеном милошћу.
Не допустимо да мржња узме маха, нити да заборав прекрије истину.
Нека нас зато овај велики народни сабор око једне светиње уједини и подсети на нешто важно:
Народ без корена не може имати будућност.
А народ који чува своје корене има снагу да гради будућност.
Народ који чува своје светиње не живи у прошлости. Он из својих корена црпи снагу за будућност.
Зато не треба да се стидимо своје вере, своје традиције и својих предака.
Јер народ који зна ко је био, знаће и куда иде.
С поштовањем,
Богољуб Карић
О аутору:
Породичан човек. Пионир и реформатор капитализма у Југославији и Русији у време председника Михаила Горбачова. Визионар. Миротворац. Градитељ. Фармер, који се бави сточарством, воћарством и пољопривредом. Оријентисан на органски узгој и здраву храну. Филантроп. Архитекта новог економског светског поретка. Председник Међународног комитета „Никола Тесла”. Експерт УН Програма за одрживи развој. Члан УН Глобал Маркетплаце-а. Члан Њујоршке академије наука. Добитник више почасних доктората међународних универзитета. Номинант за Нобелову награду 2024. Председник Удружења индустријалаца и предузетника Републике Србије.