БОГОЉУБ КАРИЋ:ГРОЦКА НЕМА НАФТУ — АЛИ ИМА ЗЛАТО! ДУНАВ, ВОЋЕ И ДВА МИЛИОНА ПОТРОШАЧА НА ПРАГУ

Аутор фотографије Г.Н.

Богољуб Карић
Мој дан у Гроцкој није прошао само у сусретима, руковањима, разговорима и фотографисању са нашим људима.
Гледајући десетине хиљада људи који долазе у овај крај и традицију Грочанских свечаности која траје већ 58 година, поставио сам себи једно много важније питање:
Како је могуће да крај који има Дунав, плодну земљу, вековну традицију воћарства и Београд са око два милиона становника на свом прагу не буде један од најбогатијих центара производње и прераде хране у Србији?
Грочани знају шта је воће.
Генерације породица овде живе са воћњацима. Њихове трешње, брескве, кајсије и друго воће, њихови џемови, слатко, сокови и други домаћи производи показују колико знања већ постоји у овом народу.
Али производња плода није крај посла. Она је тек почетак.
Наш проблем је што смо деценијама навикли да размишљамо како да продамо килограм воћа.
А треба да размишљамо како да од тог килограма направимо производ који вреди вишеструко више.
Сок. Џем. Пекмез. Слатко. Компот. Сушено воће. Замрзнуто воће. Пире. Концентрат. Дечју храну. Природне производе безбројних врста.
Да га прерадимо.
Да га лепо упакујемо.
Да му дамо име и бренд.
И да га продамо Београду, Србији, региону, Европи и свету.
ГРОЦКА НЕМА НАФТУ — АЛИ ИМА ЗЛАТО.
Њено злато расте на дрвету.
Њено злато је плодна земља.
Њено злато је знање грочанског домаћина.
А поред свега тога тече величанствени Плави Дунав.
Река пуна живота и рибе, огроман природни, туристички и привредни ресурс који је Бог дао овом народу.
Када имате такву реку поред своје куће, плодну земљу око себе и тржиште од око два милиона становника на неколико десетина километара, онда имате услове о којима многи крајеви света могу само да сањају.
Зато постављам питање:
ЗАШТО ГРОЦКА ОД ТОГА НЕ ПРАВИ ВЕЛИКУ ЕКОНОМИЈУ?
Прошао сам велики део света и пет деценија сам у грађевинарству и пословима у којима сам имао прилику да видим како се граде велики производни капацитети.
Данашње технологије су отишле невероватно далеко.
Наводњавање, пластеници, стакленици, контролисана производња, хладњаче, сушаре, прерада, аутоматизовано паковање — данас се производи храна и тамо где природа није дала ни приближно оно што је дала нама.
Погледајте Израел.
Земља са огромним недостатком воде развила је технологије наводњавања и модерну пољопривреду и своје производе пласира на светска тржишта.
А ми имамо Дунав!
Имамо земљу.
Имамо сунце.
Имамо традицију.
Имамо Пољопривредни факултет, институте, професоре, инжењере и стручњаке.
Имамо домаћине који генерацијама знају да произведу воће.
Шта нам онда недостаје?
СИСТЕМ.
Систем који ће спојити домаћина, струку, технологију, капитал, прераду и тржиште.
Држава не треба да објашњава грочанском домаћину како се гаји трешња. Он то зна боље од многих чиновника.
Држава треба да пита најбоље агрономе, професоре, технологе и успешне произвођаче:
Шта вам је потребно да за пет или десет година од Гроцке направимо велики центар производње и прераде хране?
И онда да им обезбеди услове да то ураде.
Замислите стотине малих породичних прерађивачких погона.
СВАКА КУЋА — МАЛА ФАБРИКА.
Једна породица производи воће.
Друга прави џем.
Трећа сокове.
Четврта суши воће.
Пета пакује.
Више породица заједно користи хладњачу, лабораторију, логистику и извозни центар.
А производ на крају не носи туђе име.
Носи име породице, Гроцке и Србије.
Тада више не говоримо само о пољопривреди.
Говоримо о потенцијалу за стотине милиона, а дугорочно и много већу економску вредност производње, прераде, трговине, туризма и извоза читавог овог подручја.
А Дунав отвара још једна врата.
Десетине хиљада Београђана већ долазе у Гроцку.
Дођу због Дунава, рибе, рибље чорбе, воћа, природе и дружења.
Замислите да свака та породица оде кући са корпом грочанских производа.
Са соком.
Џемом.
Трешњама.
Медом.
Слатким.
Вином или другим локалним производом.
Тада туризам храни производњу, производња храни трговину, а све заједно храни породицу.
То је економија коју желим за Србију.
Не желим да наша деца гледају Дунав и питају зашто од толиког природног богатства нисмо направили бољи живот.
Хоћу да кажу:
Наши очеви и мајке су разумели шта имају и од тога су направили будућност.
Зато сам из Гроцке понео једно велико питање за све нас:
КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА ИМАМО ДУНАВ, ПЛОДНУ ЗЕМЉУ, ВОЋЕ, ЗНАЊЕ И ДВА МИЛИОНА ПОТРОШАЧА НА ПРАГУ — А ДА НЕМАМО ВЕЛИКУ ИНДУСТРИЈУ ХРАНЕ И ПРЕРАДЕ?
Одговор није да немамо ресурсе.
Имамо их више него многи.
Недостаје нам систем који ће то богатство покренути.
Гроцка нема нафту.
Али има нешто што се сваке године поново рађа.
ИМА ЗЕМЉУ. ИМА ВОЋЕ. ИМА ДУНАВ. ИМА ПОРОДИЦУ.
То су наша нафта, наш гас и наше злато.
Само треба да научимо да од свог злата живимо.

Богољуб Карић