БОГОЉУБ КАРИЋ: СТРАГАРИ — ШУМАДИЈСКА ШЉИВА ЈЕ ЗЛАТО СРБИЈЕ,НЕ ПРОДАЈМО ПЛОД, ПРОДАЈМО ГОТОВ ПРОИЗВОД!

У Страгарима, подно Рудника, на „Шумадијским данима шљиве“, поново сам видео ону Србију у коју верујем — Србију домаћина, породице, рада и земље.
Више од 100 излагача представило је оно што овај крај уме да произведе. А у средишту свега — српска шљива. Воћка која је генерацијама хранила наше породице, школовала децу и била један од симбола српског села.
Али док сам гледао те плодове и разговарао са домаћинима, поставио сам једноставно питање:
ЗАШТО СРБИЈА И ДАЉЕ ПРОДАЈЕ ПЛОД, УМЕСТО ДА ПРОДАЈЕ ГОТОВ ПРОИЗВОД?
Шљива није само шљива. Од ње настају сушена шљива, пекмез, џем, сок, компот, слатко, ракија и читав низ производа који могу да носе српско име и српски бренд.
А сваки пут када продамо само сировину, највећи део зараде остављамо неком другом. Неко други је преради. Неко други је упакује. Неко други направи бренд. Неко други је стави на полицу европске продавнице.
И на крају тај други заради вишеструко више од нашег домаћина који је засадио дрво, неговао га годинама и произвео плод.
То морамо да променимо.
Страгари треба да буду један од примера нове породичне индустријализације Србије. Не морамо свуда да градимо огромне фабрике. Треба нам хиљаде малих породичних погона за прераду тамо где храна настаје.
Једна породица производи шљиву. Друга је суши. Трећа прави пекмез. Четврта сокове. Пета врхунску ракију. Неко производи амбалажу, неко ради дизајн, неко продају, неко транспорт. И од једног стабла почиње читав ланац нових послова.
СВАКА КУЋА МОЖЕ ДА БУДЕ МАЛА ФАБРИКА!
Држава ту не треба да буде препрека домаћину, него његов партнер. Потребни су једноставни услови, мала почетна средства, опрема за прераду и паковање, сертификати, заједнички наступ на тржишту и подршка за извоз.
Да наш домаћин више не пита коме ће што пре продати шљиву док не пропадне. Него да пита:
У КОЈУ ЋЕМО ЗЕМЉУ ОВЕ ГОДИНЕ ИЗВЕСТИ НАШ ГОТОВ ПРОИЗВОД?
То је огромна промена. И ту није реч само о шљиви. Исти принцип важи за малину, купину, јабуку, вишњу, кајсију, поврће, мед, млеко и све што српска земља даје.
Србија има једну од највећих предности коју једна земља може да има — земљу која рађа и људе који знају да је обрађују. Наш задатак је да томе додамо прераду, технологију, амбалажу, маркетинг и светско тржиште.
Тако се богати домаћин. Тако се враћа живот селу. Тако млади добијају разлог да остану на својој земљи и наставе посао својих родитеља. И тако Србија престаје да буде само добављач сировине и постаје земља готових производа и великих породичних брендова.
Зато „Шумадијски дани шљиве“ за мене нису само празник једног воћа. Они су подсетник на огроман економски потенцијал који нам расте пред очима.
ШУМАДИЈСКА ШЉИВА ЈЕ НАШЕ ЗЛАТО.
А злато се не поклања. Од њега се ствара вредност.
Произведимо. Прерадимо. Упакујмо. Брендирајмо. Извезимо.
И нека највећи део зараде остане тамо где је све почело — у српској породици и код српског домаћина.

Богољуб Карић