БОГОЉУБ КАРИЋ:НЕ ИЗВОЗИМО САМО РОБУ — ИЗВОЗИМО СВОЈУ ДЕЦУ, СВОЈЕ СРЦЕ И СВОЈ МОЗАК!

Морамо да вратимо Пироту снагу производње — да поново заузме место у свету које је некада имао.
Јучерашњи дан почели смо честитајући славу и велики празник, наставили величанственим сусретом са грађанима Ковина, а завршили у Пироту, где смо отворили канцеларију Покрета Снага Србије – Богољуб Карић.
Пирот нас је дочекао отвореног срца.
Сусрети са огромним бројем људи, разговори, загрљаји, фотографије, осмеси, али и много бриге. Провео сам више од осам сати разговарајући са грађанима и готово свуда чуо исту реченицу:
„Само да нам деца остану овде.“
То је данас једно од највећих питања Србије.
Није највећи губитак када извеземо жито, малину, бакар или неки производ.
Највећи губитак је када „извеземо“ свог сина и своју ћерку.
Када момак или девојка са 18, 20, 22 или 25 година напусте Пирот, Ковин, Врање, Лесковац, Ниш или било који други наш град зато што не виде посао и перспективу — Србија не губи само једног становника.
Губимо срце. Губимо душу. Губимо мозак Србије.
Ко нам гарантује да међу том нашом децом која данас одлазе нема новог Тесле или Пупина? Ко зна колико је будућих научника, инжењера, лекара, проналазача и предузетника већ отишло и своје знање понело некој другој земљи?
Зато наша највећа национална инвестиција мора бити — човек.
Да млади могу да остану у свом граду, заснују породицу, направе кућу, покрену фирму и наследе и увећају оно што су генерације пре њих стварале.
Пирот најбоље показује да је то могуће.
То је град огромне индустријске и предузетничке традиције. Град радника, мајстора, инжењера, трговаца и породичних предузетника. Велики системи нису давали хлеб само запосленима — око њих су живеле хиљаде малих породичних послова.
Србији поново треба такав економски мотор.
После 2000. године направљене су, по мом уверењу, катастрофалне грешке. Уместо да модернизујемо и ојачамо домаћу индустрију и створимо српске компаније способне да освоје светска тржишта, велики део домаће привреде је нестао кроз пропале и спорне приватизације, док је тржиште широм отварано страном капиталу.
То смо осетили и ми као породица Карић. Компаније које смо стварали деценијама — од телекомуникација и банкарства до осигурања, образовања и других послова — биле су предмет државних поступака и удара који су оставили огромне последице.
Али не желим да Србија живи од старих свађа.
Хоћу да причамо шта радимо сутра ујутру.
Хоћу Србију која поново производи.
Хоћу хиљаде нових фабрика и десетине хиљада породичних фирми.
Хоћу државу која служи грађанину, а не бирократији.
Наш предлог је јасан: мања и ефикаснија држава — 125 народних посланика, највише 12 министарстава и знатно мања бирократија, уз преквалификацију и нова радна места за људе, а не њихово избацивање на улицу.
Новац који се тако штеди мора да се врати народу, развоју и нашим најстаријима.
Наш циљ мора бити да минимална пензија достигне најмање 600 евра, уз економски раст који то може одрживо да финансира.
У Пироту сам делио и своју књигу „Чујте, Срби – сто година после Арчибалда Рајса“. Јуче је међу грађанима подељено готово две хиљаде примерака.
То је књига о миру, љубави, слози и јединству.
Јер Србија неће победити мржњом.
Неће победити поделама.
Неће победити тако што ће једна половина Србије уништавати другу.
Прво морамо победити себе — своје поделе, страхове и неверицу да можемо.
Ми се не рађамо да будемо губитници.
Рађамо се да будемо победници!
А највећа победа Србије биће онај дан када наш млади човек више не буде паковао кофер зато што мора, већ буде могао да каже:
„Остајем овде. Овде је моја породица. Овде је мој посао. Овде је моја будућност.“
Хвала Ковину.
Хвала Пироту.
Хвала сваком човеку који ми је јуче пришао, загрлио ме, разговарао са мном, критиковао, предложио и охрабрио.
Србија има људе. Србија има знање. Србија има снагу.
Сада морамо да направимо систем у којем ће та снага остати код куће.
ПОРОДИЦА ЈЕ СНАГА СРБИЈЕ!

Богољуб Карић