БОГОЉУБ КАРИЋ:СУБОТИЦА-ИМАМО ВОДУ, ЗЕМЉУ И ЉУДЕ. ТРЕБА НАМ СИСТЕМ!

Данас сам у Суботици и околини провео диван дан са нашим људима.
Посетио сам породицу Церовац, вредне домаћине који гаје овце и краве. Кад видите такву породицу, стадо, земљу и људе који својим рукама стварају, онда видите на чему заиста почива Србија.
На породици. На селу. На раду. На земљи.
Али и овде слушам исту причу коју чујем широм Србије: суша, суша и поново суша.
И човек мора да се запита: како је могуће да земља кроз коју теку Дунав, Сава и Тиса, са толико река, канала и подземних вода, сваке године гледа у небо и моли Бога за кишу?
Није проблем што Србија нема воду. Проблем је што немамо систем који ће ту воду да сакупи, сачува, доведе до њиве и употреби када је најпотребнија.
У XXИ веку пољопривредник не сме да зависи од тога да ли ће пасти киша.
Наводњавање, акумулације, канали, дигитално управљање водом, савремени пластеници и прецизна пољопривреда морају да постану национални посао.
А онда од једног хектара нећемо узимати један приход, већ вишеструко већи приход кроз технологију, више циклуса производње и, најважније, прераду.
Наше јагње не треба да напусти Србију само као живо јагње. Од њега овде треба да настане читав ланац производа веће вредности — месо, прерађевине, бренд, паковање, логистика и извоз. Тако зарађују уређене и развијене земље.
После села обишли смо и Суботицу — величанствен град у којем смо и ми пословали још пре пола века.
Суботица је некада била велики индустријски град. Север је у свом најјачем периоду запошљавао више од 5.200 људи, а град је имао и велика имена као што су „29. новембар“, „Фиделинка“, „Зорка“, „Агрокомбинат“, „Братство“, „Партизан“ и друга предузећа. Према локалним историјским подацима, у великим суботичким фабрикама радило је више од 15.000 људи.
То нам показује да Суботица има индустријски ген и традицију. Не треба да враћамо машине из прошлог века — треба да вратимо дух производње, али са роботиком, вештачком интелигенцијом, аутоматизацијом, модерном прехрамбеном индустријом и технологијама XXИ века.
Посебно ме је обрадовало што су нам током шетње прилазили људи свих генерација, а међу њима и велики број младих.
То је најважнија порука.
Млади не траже прошлост. Они траже будућност.
А Суботица има још једну огромну предност: налази се на граници са Мађарском, на вратима Европске уније. Овде вековима заједно живе Срби, Мађари и људи других националности. Различити језици, традиције и културе, а исти град, исте улице, исте бриге и иста жеља да деца живе боље.
То је Србија коју желим — Србија у којој различитост није разлог за поделу, већ богатство.
Суботица може поново да буде један од најјачих производних, аграрних, логистичких и технолошких центара овог дела Европе.
Имамо земљу.
Имамо воду.
Имамо људе.
Имамо знање.
Само морамо да направимо систем.
Да село производи.
Да фабрика прерађује.
Да технологија повећава принос.
Да свет купује наш готов производ.
И да наша деца остану овде, заснивају породице и граде Србију XXИ века.
Суботица може. Србија може.
ПОРОДИЦА ЈЕ СНАГА СРБИЈЕ
СРБИЈА МОРА ДА РАДИ, ГРАДИ И РАЂА

Богољуб Карић