Труба као срце Србије: Породица Карић доделила награде на 64. Сабору трубача у Гучи

Овогодишњи, 64. Драгачевски сабор трубача у Гучи, остаће упамћен по врхунској музици, незаборавној атмосфери и величанственом финалу у коме су најбољи међу најбољима понели заслужена признања.

Награду породице Карић, која се традиционално додељује најбољем трубачу Сабора, освојио је Давид Бајрамовић из оркестра Елвиса Бајрамовића из Бојника – млади уметник чија је труба, иако тек на почетку пута, већ добила боју и дубину какву имају само највећи мајстори. Његова музика носи дах завичаја, снагу породичног наслеђа и радост што се преноси са генерације на генерацију.

Титулу „Маестро трубе“ понео је Владимир Ивановић из Загужања, чији је оркестар проглашен за најбољи овогодишњег Сабора. Његова свирка је спој техничке савршености и емоције која на први тон осваја публику.

Сабор је ове године имао и посебну симболику – домаћин је био легендарни Бобан Марковић, човек чије име представља историју српске трубе. Његово присуство у Гучи било је више од почасти – било је подсетник да права уметност не стари, већ временом постаје још вреднија.

Поезија у звуку трубе

Свака награда у Гучи није само признање таленту, већ и одговорност да се чувају корени. Звук трубе овде није обична музика – он је језик душе, молитва и песма у исто време. У њему су и смех и сузе, и свадбена радост и сећање на оне који више нису с нама.

Породица Карић, својом подршком, показује да се културно благо не мери новцем, већ људима који га чувају и преносе. Њихова награда је више од трофеја – она је мост између прошлости и будућности, знак да традиција живи све док има оних који у њу верују.

А у Гучи, док се ноћ спуштала на Драгачево, трубе су певале као да разговарају са небом. И тај разговор, тај вечни дијалог између човека и звука, наставиће да траје све док постоје људи који у њему препознају себе.