ДРАГОМИР КАРИЋ – КРАЉЕВО ЈЕ ГРАД КОЈИ ЗНА ШТА ЗНАЧИ РАД

Аутор фотографије Г.Н.

Краљево је град који зна шта значи рад – град вредних, храбрих и способних људи, град радника, инжењера, мајстора, предузетника и породица које су генерацијама живеле од свог знања и својих руку. Зато ми је овај сусрет са Краљевчанима био посебно важан.
Дошли смо да припремимо канцеларију Покрета снага Србије – БК. Нисмо планирали велики скуп, нити посебну организацију – желели смо само да прошетамо, разговарамо са људима и чујемо шта они кажу. А онда је народ почео да прилази: разговор за разговором, руковање за руковањем, фотографија за фотографијом. Људи су говорили о породицама, деци, пословима, пензијама, фабрикама које памте и времену када је Краљево било један од великих индустријских центара наше земље. И тада човек схвати колико је дубоко у идентитет овог града уграђена једна реч: РАД.
Краљево је знало да производи
Краљево није град који треба учити шта је индустрија. Овај град је имао фабрике, производњу, инжењере, техничаре, мајсторе и квалификоване раднике. Генерације су одлазиле у фабрику знајући да својим радом обезбеђују породицу – од плате се живело, школовала су се деца, правиле куће, куповала земља, помагали родитељи и планирала будућност.
Фабрика тада није значила само машине и производну халу – фабрика је значила живот читавог града. Када ради фабрика, ради превозник, ради трговац, ради занатлија, ради ресторан, ради грађевинар, ради мала породична фирма која великом систему испоручује делове и услуге. Зато је сваки изгубљени велики производни систем био много више од једног затвореног предузећа – био је то ударац за хиљаде породица.
Србија је прескупо платила гашење производње
После 2000. године Србија је ушла у период у којем су многи веровали да производња више није најважнија и да ће тржиште само решити све проблеме. На најодговорнија места долазили су и људи са много теорије, а премало практичног искуства у стварању компанија, производње и радних места.
Последице су осетили грађани – не само у Краљеву, већ и радници широм Србије. Гашене су фабрике, прекидани производни ланци и губљена тржишта која су генерације пре нас стварале. А када једном изгубите фабрику, не губите само зграду и машине – губите знање, губите мајстора, губите кооперанта, губите тржиште. И најопасније од свега – губите младог човека који више не види своју будућност у свом граду.
Зато данас није довољно да жалимо за оним што је нестало. Морамо да градимо ново.
Не враћамо старе фабрике – градимо фабрике XXИ века
Када кажем да Краљево поново мора да буде индустријски центар, не мислим да вратимо време четрдесет година уназад. Мислим да искористимо индустријску културу коју Краљево већ има и на њој изградимо производњу XXИ века.
Нове фабрике морају да буду модерне, аутоматизоване, дигитализоване, са роботиком и вештачком интелигенцијом, са домаћим инжењерима и младим стручњацима, са производима који се не праве само за Србију, већ за Европу и свет. Наш циљ није да Србија буде тржиште на којем други продају своју робу – наш циљ је да Србија буде земља из које камиони и возови пуни наших производа одлазе на светска тржишта. А Краљево мора да буде један од центара те нове индустријализације.
Једна велика фабрика – стотине малих породичних фирми
Постоји још нешто што Србија мора поново да научи: велика фабрика није сама себи циљ. Око сваке велике компаније треба створити мрежу десетина и стотина малих домаћих фирми и породичних коопераната.
То смо ми радили још пре четрдесет и више година. Ишао сам са својом браћом код људи у куће, разговарали смо са породицама, договарали се шта могу да производе, потписивали уговоре, обезбеђивали посао. Они су производили делове и производе, ми смо их повезивали са тржиштем и извозом. Данас срећем њихову децу и кажу ми: „Драгомире, ја сам био дете када сте долазили код мог оца.“ И памте како је њихова породица од тог рада живела, градила кућу, школовала децу и напредовала.
То је за мене права економија – не економија табела и великих речи, већ економија у којој човек на крају месеца донесе зарађени новац својој породици. Такав модел поново треба Србији.
Млад човек мора да добије разлог да остане
Највећи губитак није када нам оде машина – машину можемо поново да купимо. Није чак ни када изгубимо капитал – капитал можемо поново да створимо. Највећи губитак је када нам оде човек, када млад инжењер, лекар, техничар, програмер, мајстор или предузетник каже: „За мене овде нема места.“ Е, то морамо да променимо.
Не можемо младима држати говоре да остану у Србији ако им нисмо обезбедили могућност да раде, стварају, зарађују и оснују породицу. Млад човек мора да може да каже: „Остајем у Краљеву јер овде имам будућност.“ То је мера успеха сваке економске политике.
Краљево може да буде центар нове индустријске Србије
Краљево има људе, има знање, има индустријску традицију, има саобраћајни и географски положај, има околину која може да се развија заједно са градом. Али потребна је политика која ће рећи инвеститору и домаћем предузетнику: „Дођи, производи, запосли људе, извози – држава ти неће бити препрека, биће ти партнер.“
Треба нам Србија у којој се дозволе не чекају годинама, у којој предузетник не проводи живот по шалтерима, у којој локална самоуправа пита инвеститора: „Шта вам је потребно да почнете да производите?“ И у којој образовање поново повезујемо са привредом, тако да школујемо младе за послове који постоје и који ће тек настајати.
Не тражимо милостињу – тражимо шансу да радимо
Наш народ никада није тражио да му неко поклони живот. Наш човек хоће прилику, хоће да ради, хоће да заради, хоће да својој деци обезбеди више него што је он имао.
Зато не желим Србију која својим грађанима стално обећава неку помоћ. Желим Србију која им омогућава да својим радом зараде много више него што би им било која држава могла поклонити. Најбоља социјална политика је добро плаћено радно место. Најбоља демографска политика је сигурна породица која зна да ће сутра имати од чега да живи. Најбољи начин да вратимо људе у Србију јесте да им понудимо прилику да овде стварају.
Краљево није завршило своју индустријску причу
После сусрета са Краљевчанима ја сам још сигурнији: овај град није изгубио своју снагу. Она је овде – у људима, у њиховом знању, у сећању на време када се производило, у жељи да њихова деца поново имају сигуран и добро плаћен посао у свом граду.
Зато немојмо Краљево питати само: „Шта сте некада имали?“ Питајмо: „Шта ћемо сада заједно да направимо?“
Ја верујем да Краљево поново може да буде један од великих индустријских центара Србије. Не град прошлости – град будућности. Град нових фабрика, град породичних компанија, град инжењера и мајстора, град младих људи који остају, град у којем радник може достојанствено да живи од свог рада.
То је Краљево које желим да видим. И то је Србија за коју се боримо – да поново покренемо машине, да поново отварамо фабрике, да вратимо добро плаћен рад српској породици, да младима вратимо разлог да остану.
Јер Србија не може да постане богата само тако што ће више трошити. Србија постаје богата када више производи.
Зато: Србија мора да производи. Србија мора да ради. Србија мора да извози. И Србија мора поново да побеђује.

Драгомир Карић
Председник Покрета снага Србије – БК